Odlučim da na godišnji odmor odem sa ženom na hrvatsko primorje. Izaberem Zadar, odnosno obližnju plažu Sakarun koja se nalazi na Dugom Otoku. Uzmemo mi po ležaljku i legnemo na nju da se sunčamo. U našoj blizini je jedna porodica. Mladi šestogodišnji dečak i njegovi otac i majka. Pošto ništa ne radim osim što pijem “Pepsi kolu”, za razliku od moje žene koja čita knjigu slušam razgovor oca i sina. Pita dečak oca: – Zašto ajkule jedu ljude? – Da ne budu gladne. – Pa zašto baš ljude? – Mi smo mnogo veliki, a one neće da se muče skupljajući hiljade malih ribica. – A kako to one rade? Kako mama ajkula nauči sina šta da jede? I kako jedu kad nemaju ruke? – Sine, prvo priđu nekoj plaži i ugledaju kupače, kaže mama detetu ajkuli. „I slušaj me sad. Prvo priđeš kupaču i obiđeš dva kruga oko njega. Onda mu opet priđeš pa ga samo malo zakačiš. Zatim se malo udaljiš, opet mu priđeš i repom ga baciš da malo leti. Onda mu priđeš i pojedeš ga.” Na to je pitao sin mamu ajkulu “a zašto da gubim vreme, mama? Zašto da mu ne priđem tiho i da ga odmah ne pojedem.” – pita on  dok se i ostali u okolini uključuju u slušanje tatinom “predavanja”. – Pa možeš i tako, ali će ga onda jesti sa kakom. – objasni “stručno” mama ajkula zbunjenom sinčiću. Kad se završi „čas“ prisutni se lepo nasmeju i nastave odmor na plaži.

(kaka – medicinskim rečnikom kazano „stolica“)