Odlučim da sa ženom odem turistički u neko malo mesto u Vojvodini. Izaberem Srbobran, mesto sa oko 10.000 stanovnika. Sedimo u bašti Kafane “Proleće plus” koja se nalazi u Železničkoj ulici. Uživamo u bašti kafane obasjanom suncem i nakon pola sata dolazi Crnogorac u bircuz, opasao tri jatagana i seda za susedni sto. Pored tog stola, na tri metra od njega sede dvojica Vojvođana. Kaže jedan Lala drugom: – Ta vidi onog Crnogorca, kak’i su mu ono noževi za pojasom? – Ta, otkud znam. Ako te baš tol’ko zanima idi pa ga pitaj. – odgovara drugi Lala. – Pa baš me zapravo zanima čim’ se bavi kad mu trebadu onolike brice.

Radoznao, Lala ode i pozdravi Crnogorca: – Dobar dan. – Dobar dan. – Je li ti, drug Crnogorac, kak’i su ti to noževi? – Čuj “noževi”, jadan ne bio… Viđe li ti da su ovo jatagani? Ovi prvi, š’ njim je moj đed pošjeka’ trista glava. Ovi drugi, š’ njim je moj otac pošjeka’ dvjesta glava, a ovi treći, š’ njim sam ja pošjeka’ sto glava. – U redu. Hvala. – I drugi put.

Vraća se Lala za svoj sto i pita ga prijatelj: – Šta kaže? – Kol’ko sam ga ja razum’o, radi nešto s kupusom.

Na te reči konobar i gosti se nasmeju i nastave druženje, a Crnogorac ga ljutito pogleda.