Odem turistički sa ženom u Crnu Goru, tačnije u Nikšić. U Ulici Danila Bojovića naiđemo na zgradu Hotela “Jugoslavija”. Vidimo da je lep, prostran, ima mesta za parkiranje i odlučimo da noćimo u njemu. Zakupimo sobu, odnesemo stvari, nakon raspakivanja se vratimo u prizemlje i sednemo u restoran. U blizini, par stolova dalje od nas sedi nekoliko Crnogoraca. Pričaju malo glasnije, ali pošto su malo krupniji niko ne sme ništa da im kaže. Ne bojim ih se i da mi smetaju prišao bih da intervenišem ali ni meni, ni ženi ne smeta buka. Razgovaramo ja i žena i usput slušamo njihov razgovor. Prilazi im jedan čovek i nakon pozdrava seda i kaže im: – Slušate šta mi se desilo. Pre mesec dana dođe Bosanac u Crnu Goru. Vidim ja uze on jedan kamen i ode noseći ga sa sobom. Odemo nas nekoliko da se žalimo patrijahu. Kažem mu ja “patrijaše doš’o je Bosanac i uzeo nam jedan kamen”. Kaže on meni “pa dobro ‘oćete umreti? Imate vi njih na stotine”. I dobro. Odemo mi. Dolazi isti Bosanac sedam dana kasnije i uzima kolica kamenja. I opet mi kod patrijaha. Kažem mu ja “patrijaše on nam uz’o jedna kolica kamenja”, a on će meni “pa dobro ‘oćete umreti od jednih kolica kamenja?”

Slegnemo mi ramenima i odemo. Sledeće nedelje dođe opet taj Bosanac sa drugarima i uzme kamion kamenja. Odemo mi opet da se žalimo. Kažemo mi njemu “opet nam je uzeo kamenje ali sad kamion”. Na njegove reči “pa dobro nećete umreti od jednog kamiona kamenja” ja “puknem” i kažem mu “kad izraste trava ti ćeš da kosiš”. On se zbuni a mi besni izađosmo napolje i odosmo.

Na ove reči ljudi za ostalim stolovima se lepo nasmeju i nastave druženje.