Odem jednog dana poslovno u Beočin. Dok čekam gospođu sa kojom treba da razgovaram u Ulici Naselje Dunav bb naiđem na Restoran “Karaš”. Svidi mi se i sednem u dvorište kafane. Naručim i javim se koleginici da sam stigao i gde sam. Dok je čekam gledam na televizoru koji stoji iznad bašte neku istorijsku emisiju. Pošto volim istoriju (do duše ovu bližu) počnem da razmišljam. Svašta mi padne na pamet. Navešću nekoliko primera: Aladin bi pokušao da protrlja sijalicu i ubila bi ga struja, Milošu Obiliću sudilo bi se u Haškom tribunalu zbog kršenja običaja i pravila rata, kao i za međunarodni terorizam, Sveti Georgije bi se našao na meti društava za zaštitu životinja i verovatno bi bio dekanonizovan, Filipu Višnjiću bi se sudilo zbog kleveta i širenja lažnih vesti, Cezar bi bio lustriran zbog neodgovorne politike na Rubikonu i osuđen zbog nezakonite kocke, Odisej bi se, vrativši se kući, suočio sa brakorazvodnom parnicom i ozbiljnom alimentacijom kao odštetom za neredovno ispunjavanje bračnih dužnosti i prevaru, Juda bi radio za Državnu bezbednost, Kraljević Marko bi dobio trajnu zabranu na dozvolu za jahanje zbog pijanstva, kao i tužbu zbog navođenja životinja na alkoholizam i uništavanje putne infrastructure, Arhimed bi imao džakuzi i bolelo bi ga dupe za nauku, Sveti Ilija bi radio honorarno za EPS i bio član Upravnog odbora, Kaligula bi bio predsednik Skupštine, Nostardamus bi imao agenciju za proricanje i sopstveni plaćeni termin na Televiziji  “Pink”, Tesla bi i dalje bio ispred svog vremena, Dekart bi rekao ‘Mislim… Vidi, zanimljiv program na TV-u!’, Hipokrat bi imao privatnu kliniku, a medicinska zakletva bi počinjala sa: ‘lekar je dužan da pomogne bez obzira na vrstu viskija i debljinu koverte’.

Moje razmišljanje prekinu moja lepakoleginica svojim dolaskom.