Čekam neki dan kod psihijatra na neki pregled. Stoje tu i čekaju na red ispred mene dva čoveka. Vidi se po njima da su drugari. Ulazi jedan od njih unutra i ne zatvara vrata za sobom tako da se sve čuje šta njih dvojica razgovaraju. Da ne pominjem imena. Nisam im znao imena, ali sam čuo kako ih doktor oslovljava. Tako da ću ih nazvati pod lažnim imenima. Na primer Petar i Pavle. Ulazi Petar i nakon pozdrava pita ga psihijatar: – Je li, Petre… Je l’ vidite Vi nešto čudno na meni? – Nemate uši. – Šta ti meni bre, „nemam uši“?! Marš napolje! – viče iznervirani doktor dok se ja smešim.
Izađe on napolje i, misleći da njegov drugar nije čuo njihov razgovor kaže Pavlu: – Ako te pita vidiš li nešto čudno na njemu, nikako mu ne govori da nema uši! – U redu. – kaže Pavle i uđe nakon što ga doktor posle pola minuta prozvao. Verovatno mu je trebalo malo da se smiri dok ne pozove sledećeg bolesnika.
Kako uđe psihijatar ga pita: – Je li gospodine Pavle… Je l’ vidite Vi nešto čudno na meni? – Nosite kontaktna sočiva. – Odličnol Kako ste primetili? – Da imate uši nosili bi naočare.
Sav iznerviran doktor izađe iz ordinacije, zalupi vrata, reče glasno „ovde su svi ludi“ i ode na pauzu. Ja odem kući. Zbog toga moradnem da dođem sutradan. Kad sam sutradan čekao čujem doktora kako govori onom ispred mene koji kaže: – Čekaj ovde, sedi i čuvaj ove ovce.

Posle doktora par minuta kasnije izađe i taj čovek. Nakon doktorovog povratka zove on mene da uđem. Ulazim ja pre njega i on za mnom. Sedam za sto i vidim na stolu papir. Na njemu nacrtane ovce koje mu je doktor ostavio da ih čuva. oko njih veliki krug i napisan tekst „čobanica (otišao sam kući doktore)“.
Doktor je opet bio besan i sve nas oterao kući. Meni se posle nije išlo opet i odustao sam.