Odem turistički sa ženom u Zenicu. Sednemo u Gradsku kafanu „Zenica“ na Trgu Bosne i Hercegovine. Par stolova od nas sedi sedmočlano društvo i jedan od njih pita: – „Mustafa, jesi li pričao jaranima što nam se desilo u Budvu?“ – „Nisam.“ – „Govori.“ – traže ostali. – „Slušajte me. Igram ja nagradu igru u mjesečnoj „Eureci“. Prva nagrada je letovanje u Budvi za dvoje. Kaže mi Fatima ’Mustafa, ti si bolestan. Ne budali. Džaba kupuješ novine u bescenje zbog kupona’. ’Kupujem i za križaljke’. ’O, da. Kako ne bi? Ti ne znaš rješavati križaljke.’, kaže mi ona. – ’Dobro. Ako dobijem nagradu ne ideš sa mnom’. – ’I neću.’ Nakon nekog vremena je izvlačenje završeno i u sledećem broju „Eureke“ sam pročitao da sam osvojio prvu nagradu. ’Odmor 21 dan u Budvi za dvije osobe uz plaćeni prevoz, smještaj, hranu i piće’. Pokazujem Fatimi. Ona ’sva sretna’, ali ponosno drži svoje obećanje. ’Jede se’ u sebi i ne ode sa mnom, već umesto nje pozovem Hasana. Prijavljujemo se po dolasku u hotel i odlazimo u spavaonice. Ustajemo i primećujemo da su nas ugrizli komarci. Šutimo, ali nakon četvrte noći odlučujemo ’da ih prijavimo’ upravniku hotela. Kažem mu ja ’Gospodine, mi smo veoma zahvalni na vašim uslugama, ali su nas noćas „pojeli“ komarci’, kad on meni ’hladno’ kaže ’Ugasite svjetla kad idete na spavanje gospodo’. – ’U redu. Hvala Vam mnogo’. – ’I drugi put’ – kaže mi on, a ja si mislim ’jesam li lud kad ne mislim na to’ i odlazim. Nakon lijepog dana na plaži, vraćamo se u hotel u večernjim satima. Večeramo, družimo se, nakon nekog vremena vraćamo se iz diskoteke i idemo na spavanje. Sjećam se šta nam je upravnik rekao i ustanem da ugasim svjetlo. Ležimo mi tako u svojim krevetima i pričamo. Ne prođe ni deset minuta, kad Hasan kroz prozor ugleda svitke i panično skoči vičući: – „Hajde da bježimo Mustafa!! – Što? – Bježimo Mustafa, evo ih sa baterijama!!

Isteramo ih i kad sutradan videsmo da nema novih uboda, laknulo nam je.

Društvo se nasema i nastavi druženje.