Sedim u Kafe baru “Rojal” koji se nalazi u Ulici Knjaza Miloša bb u Pirotu. Tu pored, za susednim stolom je čovek od oko 60 godina koji je polupijan. Viče psujući političare i jedan mu kaže: – Smiri se malo. Ne viči. – Hoću, ali da mi učiniš nešto? – Šta? – Sredi mi da stanema na binu kafane ispred orkestra, otpevam jednu pesmu i idem. – Sačekaj malo. – Hoću.

Par minuta kasnije vraća se čovek i kaže: – Jedva sam ubedio orkestar da pristane. Hajde.

Predstavi ga šef orkestra, da mu mikrofon, a on, kao da je imao 1.000 koncerata, bez trunke treme počne da peva:

Ja sam Srbin, sranja trpim,
retko slušam, puno psujem,
uši sečem, dupe krpim,
samom sebi ne verujem.

Gagu volim, sebe manje,
budžovane ne podnosim,
sudbina je teško sranje,
sve kineska govna nosim.

Drugovi su preko grane
otišli za vreme krize,
a ja ček’o bolje dane,
zlatna rib’ca da zagrize.

Proleter sam tim se „dičim“,
ništa nemam, ništa stek’o
na strašilo Ozko ličim
nikada od mene neko.

Srpščadijo slušaj ‘vamo
šta vam veli čiča sedi,
gde god da ste bež’te samo
ovde čekati ne vredi.