Sedim jednog dana u Kafani „Garden“ koja se nalazi pored reke Đetinje u Užicu. U jednom momentu zazvoni mi telefon. Pogledam i vidim da je poziv od drugara koji živi i radi u Americi . Električar je po zanimanju. Počinje razgovor: – Da. – Zdravo, Sokole. – Zdravo druže. – Šta se radi? – Ništa. Sedim i čekam drugara. Šta ima kod tebe? – Ludi li su ovi Amerikanci? – Što? – Odem da promenim neke kablove na psihijatrijskog klinici. Dođem i brzo završim posao jer nemam neku želju da se zadržavam među psihički obolelim pacijentima u ludnici. Izađem iz zgrade i stanem na stanicu da čekam autobus. Nisam čekao ni dva minuta kad iz zgrade izađoše dva ogromna „tehničara“ i bez reči me odvuku nazad na kliniku! Govorim im da greše, da sam električar ali oni ne obraćaju pažnju na mene sve dok ne dođe glavni doktor koji me je angažovao za taj posao. Tad saznah da je osoblje psihijatrijske klinike namerno napravilo lažnu autobusku stanicu da bi, u slučaju bega, ludaci mislili da tako mogu da dođu do grada. – Ha, ha, ha… Znači i ti si pomislio isto? – Ne zajebavaj me… Jesam… U pičku materinu.