Odem jednog dana u Bileću. Tamo, u Ulici Solunskih dobrovoljaca ima Kafić “Tiha noć”. Za susednim stolovima sede lepo raspoloženi ljudi. Druže se i razgovaraju, ali muzika nije glasna i može da se čuje ko šta govori. U jednom momentu ulaze dva čoveka za koje se odmah vidi da nisu iz Bileće. Prilaze jednom stolu gde sedi samo jedan čovek i pitaju ga: – Izvinite… Možemo li nešto da Vas pitamo? – Naravno. Pitajte. – Ja sam prevodilac, a čovek pored mene došao je iz Nemačke (kako je to rekao svi prisutni ućutaše). Njegov deda je za vreme Drugog svetskog rata ratovao u Jugoslaviji za nemačku vojsku. Bio je u SS diviziji i ubijen je ovde. – Da. I? – On je pokopan ovde, na nekom groblju u Bileći. Zvao se Hans Kriger. On bi dobro platio za tu informaciju jer hoće da ga odnese u Nemačku i sahrani u domovini. – Ne znam ti ja to jarane. Ovde ti je ginulo i hajvana i insana… Ko će ti to znati?

Slušaju to i tri čoveka za drugim stolom pa će jedan od njih: – Hej, meni se čini da ja znam. Je li mu dedo bio plav, krupan i visok? –  Da, da… Naravno… Pokazao mi je fotografiju. – Pričao mi je deda da su ga zakopali ispod nekog drveta, ali da nisu stavili spomenik da ne bi uništili grob. Znam ja gde je.  – U redu. – Idemo da vidite. – Idem i ja da vam pomognem u kopanju. – kaže njegov jaran koji više ide da vidi šta će se desiti nego što želi pomoći.

Rado bih i ja išao ali šta da kažem na pitanje “zbog čega idem” tako da moradnem da ostanem.

Posle sat i po vračaju se njih dvojica bez Nemca i prevodioca. Pita ih treći koji ih je (kao i ja) nestrpljivo čekao: – Šta bi? – Ma ništa. Odemo mi na Bilećko gradsko groblje. Moj dedo je pored groblja ispod drveta sahranjen sam jer se nakon njegove smrti nana opet udala, pa je sahranjena sa drugom mužem, a on tu ostao sam. Kažem ja njemu “evo, tu su kosti tvog baba”. Isplati on meni 20.000 maraka. Nas dvojica mu pomognemo da iskopa “deda” iz zemlje i za naš trud da nam još 4.000 maraka. Obojici po 2.000. Mi presrećni. Završimo mi to i svako ode svojim putem. On za Nemačku, a mi ovamo. – Pa šta ti bi da daš svog rođenog dedu Omera. – Ma ko ga jebe. Ionako je vazda govorio “da mi je se samo dokopat’ Njemačke”. – Ha, ha, ha… Koja si ti budala…

Nakon te rečenice društvo sede i lepo se počasti. Častiše čak i mene. Nakon lepo provedenog popodneva u toj kafani odem ja dalje.

• Kada se u tekstu pominju marke misli se na konvertibilne marke koje se u Bosni i Hercegovini koriste od raspada SFR Jugoslavije.