Odem poslovno u Beograd. U Ulici sremski odreda 1 ugledam Kafanu “Sevdah”. Dogovorio se sa jednim čovekom da se tu nađemo poslovno sa jednim čovekom. Na prvi pogled mi se svidi i sednem unutra. Par minuta kasnije nailazi nekoliko ljudi. Sedaju oni za sto pored mog. Nakon narudžine donese im lepa konobarica naručeno, posluži ih, naplati i ode za šank. Nakon zdravice počinje “govor” jedan od njih koji im kaže: – Slušajte ljudi. Moram ovo da vam ispirčam. Prošle sedmice, u četvrtak, nije bilo puno posla. Sedim sa svojim kolegama, dosađujem se. Odjednom ispred radnje staje auto, „Pežo“ crvene boje, sa skroz izduvanom gumom na prednjem desnom točku. Izlazi iz njega sva bitna, glamurozna žena. Kaže ona meni “naduvajte mi gumu”. Pošto mi se ni malo prijatno ne obrati kažem joj ja: „Može. Sa čime ćemo duvati”? Kao da postoje varijante. Rešim da se malo našalim sa njom. A onda je sve počelo. Dan više nije bio ni malo tako dosadan. “Šta imate”, pita me ona. Kažem joj ja “Pa… Imamo vazduh sa različitim mirisima, recimo – jagoda, malina, ananas, kajsija… Ima toga još. Samo Vi recite”. Momci u radnji počinju polako da se kikoću, svako, kao, radi svoj posao, ali uši su već okrenute prema ženi. “A koliko to košta”, pita ona mene. Kažem joj ja da je jedna ili sve zajedno 1.000 dinara. Naglasim da je i za sva četiri točka da me ona dobro razume. Iako treba da se naduva samo jedna guma ona zamoli da proverim sve četiri.
Moji drugari se jedva suzdržavaju da se ne zasmeju naglas. Kaže ona meni “Dobro. Onda sa jagodom!” Dok ja duvam “jagodu” u gumu momci “umiru” od smeha. Pokušavaju da se suzdrže, ali ne polazi im više od ruke. Srećom ona je malo dalje od njih i ne primećuje. Gume su naduvane sa „jagodom“. Žena, bez trunke osmeha na licu broji pare, plaća pošteno, zahvaljuje se i odlazi. Svi plaču!

Svi koji sede za okolnim stolovima su se „davno“ okrenuli ka njemu, pažljivo, slušaju, ćute i smeše se. Kaže mu jedan što sedi za drugim stolom: – Pa Vi ste ludi. – Sačekaj malo. Da čuješ do kraja. Nije ovo kraj priče. U subotu pored radnje staje automobil. Pogledam ja i vidim crveni “Pežo”. Razmišlam  u sebi “nešto mi poznat ovaj auto”. Još ne znam da je to onaj od pre dva dana koji je vozila žena koja je htela vazduh sa jagodama. Iz njega izlazi ozbiljan, krupan, nabildovan, solidan muškarac. Nakon pozdrava pita on “Je li kod Vas moja žena pre dva dana duvala gume”. Svi ćute i niko ne sme ništa da kaže. On nastavlja “Pitam vas još jednom, koji je od vas pre dva dana duvao gume na ovom ,Pežou’?“ Više se niko ne smeje, ali šta je tu je. Izgleda da ćemo biti kažnjeni, ali moram da priznam. A i ne bojim ga se. Imam i ja ruke, plus čelična klešta u ruci, pa nek’ priđe. Izađem  i onako skromno i tiho, kao uplašeno kažem mu “Pa… Ja sam, iz pomoć mojih kolega. “Znači ti si taj, koji je mojoj ženi napunio točkove „jagodom“ i naplatio joj 1.000 dinara” pita on mene. “Da, ja sam. I?” Kažem mu ja a on meni “Evo ti još 5.000 dinara”. Pruža mi novčanicu, a ja izgubljen kao baba u limuzini. “Za šta je ovo” pitam ga ja, a on mi kaže “Bio sam pre dva dana na jednom slavlju. Bilo je dosadno, bezveze, dok se nije pojavila moja žena i svima se pohvalila kako ima gume na autu sa mirisom „jagode“. Prvo smo bili iznenađeni, ali kad nam je sa takvim ponosom objasnila svi smo plakali od smeha. Atmosfera je odjednom postala fenomenalna! Veče smo proveli fantastično. Celu noć nisam spavao! Sutradan sam je pitao gde je naduvala gume i ona mi je kazala. Evo, morao sam da dođem do tebe i da te častim”. Ja se nasmešim i zahvalim, a on me potapše po ramenu i ode. Tako vam je to bilo.

Ljudi su slušali i uživali u priči smejući se do suza. Samo što čovek završi priču moj poslovni partner naiđe i mi pređosmo na posao.