Odem u Beograd da se vidim sa moj drugarom sa fakulteta Dulom Miljkovićem. Naletim na Restoran “Momi” koji se nalazi na adresi Bulevar Vudroa Vilsona broj 14 pored Beograda na vodi. Sednem, naručim i zovnem ga da mu javim gde sam. On potvrdi da zna gde se to nalazi i prekinemo razgovor. Nedugo zatim dolazi četverac ljudi starih 70 godina i više. Sedaju za jedan od stolova i naručuju šta će da piju. Nakon donete porudžbine konobarica im donese naručeno, posluži ih, naplati i ode. Tada kaže jedan od njih: – Ljudi da vam ispričam šta se meni i mojoj babi desilo na moru.

– Šta se desuilo? – pita jedan od njih.

– Auuu, blamaže.

– Na te reči oni se uozbilje, a ja odlučim da saslušam priču. Okrenem im leđa glumeći nezainteresovanost, a u stvari “primaknem uši” da bolje čujem. Počinje deka priču: – Odem sa ženom I unukom na more Herceg Novi… Uđem ja u vodu da malo plivam… Posle 15-ak minuta naiđe prilično veliki talas… Svi krenu napolje iz vode, a i povlače se oni koji su već na obali. U momentu kad sam izlazio iz vode spadne mi kupaći do kolena… Uplaši se moja baba kako će svi videti mene golog iI početi mi se semjati…  Dohvati ona portiklu našeg unuka i da mi da porkijem “sramotu”…  Kad sam je “okačio” prisutni počnu da se smeju još više… Kao ludi.

– Pa šta je toliko smešno, čoveče? – pšita jedan od onih što sede za stolom dok i ljudi za ostalim stolovima slušaju njegovu priču bestidno gledajući u njega.

– U tom momentu ne znam ni ja. Zaboravivši zbog čega je portiklica tu, uzmem je ja u ruku i onako go čitam šta piše na njoj pa se i ja malo nasmeših… Onako go.

– Pa šta je pisalo? – pita ga isti prijatelj.

– “Rasti, rasti srećo moja, voli tebe baba tvoja.”

Smeh svih prisutnih bio je preko 150 decibela. Dok su se oni smeju stiže Dule i mi odemo svojim putem ostavivši “Staru gardu” da uživa u druženju.