Odem u Kragujevac da obavim neki posao. Slučajno naletim na Aleksandra, mog „klupskog“ druga. Čoveka s kojim sam kao klinac sedeo zajedno u istoj školskoj klupi. Zato i jeste moj „klupski“ drug. Nakon pozdrava sednemo u prvu kafanu na koju naiđemo. Naručimo, a mlada i lepa konobarca donese naručeno. Kaže on meni: – Od detinjstva imam noću strah da je neko ispod mog kreveta. Odem kod psihoterapeuta i kažem mu: – “’Imam problem. Svaki put kad legnem u krevet mislim da je neko ispod njega. Bojim se. Mislim da ću poludeti’. Na te reči on meni kaže ‘Mogu Vas izlečiti! Dolazićete na razgovor tri puta sedmično i za godinu dana ću vas osloboditi tog straha’. Na moje pitanje ‘kolika će biti cena te terapije’ on mi odgovori ’50 evra po poseti’, na šta mu ja kažem ‘moram razmisliti, pa ću vam se javiti.’, a u sebi mislim da mi je to skupo. Ne znam šta da radim“. – “ Ja ti to mogu rešiti“. – odgovorim mu samouvereno. – „Od kad se ti razumeš u medicinu? Koliko ja znam ti si novinar.“ – „Dobro si obavešten. Ja jesam novinar, ali moj posao je da sve znam.“ – „Aha. Izvini… Da čujem.“ – „Odseci nogare ispod kreveta.“ – „Ha, ha, ha… Ti si lud… Gde se toga seti?“ – „Samo ti probaj.“ – „Probaću. Ha, ha, ha… ‘Odseci nogare ispod kreveta’. Dobra ideja. Nikad se toga ne bih setio.“

Platimo račun i odemo iz kafane svako svojim putem. Posle godinu dana vidimo se opet. Kako smo seli pitam ga: – „Šta uradi sa krevetom?“  – „Devet meseci od našeg susreta prepoznao me na ulici lekar kod kog sam išao. Pita me zašto nisam došao na terapiju?“ – „I šta mu ti kažeš?“  „Pa, 50 evra, pa tako tri puta sedmično celu godinu, to je mnogo novca. Jedan prijatelj me izlečio za 100 evra. Bio sam tako sretan što sam toliko uštedeo, da sam odmah kupio novi auto! Na njegovo pitanje ‘kako je uspeo i kakav sam savet dobio ja mu kažem da si mi rekao da odsečem nogare. Nije znao šta ga je snašlo.“ – „Ali nisam ti naplatio 100 evra.“ – „Nisi, ali zato sad idemo na ručamo o mom trošku.

Tako ja “izlečim” mog drugara Aleksandra i “zaradim” ručak.