Dogovorim se sa mojim drugarom sa fakulteta Dulom Miljkovićem da se vidimo kad dođem u Beograd. Odem ja posle par meseci u Beograd i u dogovoru sa njim dođem u Žarkovo. Tamo, u Vojvođanskoj ulici na broju 74 vidim Restoran “Složna braća”. Uđem unutra, naručim zero “Pepsi kolu” sa ledom i javim mu se. Kaže da dolazi odmah i bi tako. Nakon pozdrava počne da se žali kako učiteljica maltretira učenike, pa i njegovog sina. Na moje pitanje da ne sme da ih bije on kaže da nije to u pitanju već da su u pitanju glupa pitanja. Nakon što mi konkretno kaza svoj problem ja mu ispričah sledeće: – Slušaj Dule kako se to rešava. Imao sam i ja takvih problema. Idem ja u četvrti razred osnovne škole. U jednom momentu učiteljica Radmila proziva moju drugaricu Zoricu i pita je: – Šta je to malo, belo, ima dve noge i perje? – Kokoška, učiteljice. – Tačno, ali mogla je biti i guska. A ti Aleksandre reci nam šta je to malo, crno, ima četiri noge i rep? – Mačka. – Tačno, ali moglo je biti i kuče.

Pomislim kako moja učiteljica “mnogo filozofira” pa ja upitam nju: – Učiteljice, učiteljice…

– Reci, Milane.

– A šta je to veliko i tvrdo kad ga stavite u usta, a malo i smežurano kad ga izvadite?

Učiteljica pocrveni i tresne mi šamarčinu iz forhenda. Do duše bez reketa.. Plačem ja i kažem joj: – Tačno, ali mogla je biti i žvaka!

Drgovi i drugarice se nasmeju a ona me istera sa časa.